Guča 2020. bez Sabora: Šajkača se nikome ne skida

Kad god bi iz Berlina doleteo na Sabor u Guču, a to je bivalo svakog avgusta, Milutin Davinić (1955) metne šajkaču.

U torbi ponese razne: staru srpsku od zelene čoje, do bele od pamuka ili kepera. I, kroz varošicu ne ide bez kape srpskog naroda, prenosi „Politika” u današnjem štampanom izdanju.

Volim je i zbog toga što se šajkača nikome ne skida – kazao je jednom za „Politiku” Davinić, rođen podno Jelice a poslom i adresom vezan za Nemačku već decenijama.

Ovog četvrtka u dragačevskoj varošici neće biti ni šajkača ni truba, nema otvaranja ni uvoda u višednevno slavlje, muziku koja se razleže brdima. Virus koji je zarobio vaseljenu odložio je najveći narodni skup u Srbiji ali će, bože zdravlja, nova prilika da se ukaže već sledećeg avgusta, pošto je 60. Sabor otkazan.

Dragačevski sabor trubača jeste praznik muzike, veselja i života, ali i neponovljiva zbirka starih i novih običaja srpskog naroda. Bog sveti zna kako mi izgledamo u očima stranaca sa šajkačama i tri raširena prsta dok razmenjujemo tri poljupca u obraze bijele, uz urnebesnu muziku? Ali, to se, sva je prilika, dopada i njima čim svake godine u hiljadama dolaze u Guču.

Tri poljupca u obraz, što nije karakteristično za većinu drugih kultura, jesu jedan od simbola etničkog i verskog identiteta, karakterističnog samo za Srbe. Posebno kada se radi o šajkači kao vrsti kape koja takođe predstavlja vizuelni znak srbijanske prepoznatljivosti. Ili, što bi rekao Momo Kapor – „oblik prkosa, hrabrosti, nežnosti i inata”, odnosno ta kapa „već nekoliko vekova štiti srpske glave od prirodnih nepogoda i ratnih poraza, predstavljajući svetu vezu s prošlošću i sponu sa životom” – navodi dr Dragoslav Petrović, sociolog iz Niša, koji je naučnim alatima izučavao pojave na najvećem trubačkom festivalu ovog sveta.

On u svome radu „Sabor trubača u Guči” podseća na sledeće stavove etnologa Dragomira Antonića:

„Mi se pozdravljamo sa Pomaže bog – bog ti pomogo. Ako nosim šešir ja ga skinem, ili podignem. To je slučaj u gradu gde se nose šeširi. Šajkača se ne skida, jer u selu to nije običaj. Onaj ko ide putem, pozdravlja onog koji sedi pored puta. U gradu se ne pozdravljaju nepoznati ljudi, u selu se javljamo i neznanom čoveku koji nam ide u susret i time iskazujemo svoje poštovanje. Kada se pozdravljamo rukujemo se kako bismo pokazali da nam je ruka prazna, da ne nosimo bodež ili kakvo oružje u šaci. Oni koji su u srodstvu ili su bliski, ljubili su se dva puta u obraz. Onda je preko Rusa i Crnogoraca ušlo u tradiciju da se ljube tri puta, što je opet povezano sa Svetim Trojstvom. Uostalom, u narodu se kažetri put Bog pomaže`, to je upravo zbog priče o Svetom Trojstvu. Dakle, u pitanju su Sveta Trojica, i svako koristi svoju ikonografiju”.

Srbi iz Melburna na Saboru u Guči

A tri raširena prsta (palac, kažiprst i srednji), kako smo do njih došli? Petrović veli da bi to po nekima trebalo da predstavlja sveto trojstvo (Otac, Sin, Sveti Duh) i podseća šta je rekao pisac iz dijaspore Petar Milatović – Ostroški:

„Vojvode, kneževi i ostali junaci u Prvom srpskom ustanku položili su kao predstavnici Skupštine voždu Karađorđu 1811. godine zakletvu koja glasi: „Mi, komandanti, vojvode i knezovi u ime Svete Trojice dižemo tri sastavljena prsta, zaklinjemo se Bogom, časnim krstom i Jevanđeljem i obećavamo veru, vernost i poslušnost vrhovnom vođi srpskog naroda, gospodinu Đorđu Petroviću, vernost njemu i njegovim zakonskim potomcima.” Tada se i Vožd Karađorđe zakleo u Skupštini sledećim rečima: „U ime Svete Trojice tri sastavljena prsta dižem, zaklinjem se bogom, časnim krstom, Svetim Jevanđeljem i svim svetima da ću se za narod koji predvodim brinuti, slavu našeg naroda uzdizati, da ću za narod svoj život žrtvovati, za slobodu otadžbine i svih nas.”

Prema etnologu Antoniću, pozdrav sa tri prsta nije ni srpski, ni nacistički, ni ustaški, već hrišćanski. Položaj prstiju nije važan pošto mogu da se pokažu tri spojena prsta a mogu biti i tri uspravljena pogotovo kad se polaže zakletva, jer se tada prsti mogu i raširiti kako bi ih masa videla. Naglašava da suština nije u tome jesu li rašireni ili spojeni jer to predstavlja samo spoljni efekat, kako bi neko ko gleda sa strane mogao bolje da vidi šta se dešava. Zbog toga su tri prsta raširena. Međutim, `kada se koriste sa željom da se obratite bogu, onda su prsti spojeni” – objašnjava Petrović.

I, dodaje šta je o ta tri prsta kazao istoričar Milosav Samardžić:

„Nema sumnje da je time stvoren specifični srpski pozdrav, kao reakcija na victory pozdrav koji su koristili Hrvati i Albanci. Prosto, mi smo dodali jedan prst. Ostalo je da pozdrav sa tri prsta podrazumeva ono što sadrži i pozdrav sa dva prsta, a to je pobeda – zato se i najviše koristi kada se očekuje neka pobeda, ili se pak ona proslavlja – ali je dodato još jedno, religiozno značenje. Tako srpski pozdrav, verbalno saopšten, otprilike glasi: Pobeda uz božju pomoć.”

Nisu baš svi običaji, pesme i bajalice na ovom prazniku srpske trube – mitskog porekla. Tako se, recimo, zna da je pesma „Srpska mi truba trubaše” nastala u vreme borbi srpskih četnika sa bugarskim komitama, 1907. godine u selu Drenovo kod Kavadaraca. Njome se opeva junaštvo Jovana Stojkovića Babunskog u tom boju, dugo je bila zabranjivana i pevana krišom, i sačuvala se do današnjih dana, ali kao četnička himna po stihu “Spremte se, spremte, četnici”.

I partizani su dugo imali svoje zvezdane trenutke u Guči jer je skoro 30 godina, sve do početka rata devedesetih, na svakom saboru priređivana svečana akademija u gučkom domu kulture pod nazivom „Druže Tito, mi ti se kunemo”, uz odgovarajuću muziku, poruke i besede. Stariji Gučani danas pripovedaju da je to, ustvari, bila samo maska, kako bi se tom priredbom donekle pokrilo srbovanje koje je preplavilo varošicu, u saborske dane ispunjenu šajkačama, srpskim nošnjama, trubama i pesmama koje „nisu bile na liniji SKJ i druga Tita”.

Domaćini Sabora uvek su se pozivali na tradiciju i decenijama održavali akademiju „Druže Tito mi ti se kunemo” iako, koliko se zna, u partizanskim jedinicama nije bilo trubača – jednostavno tvrdi istoričar dr Miloš Timotijević.

Jednog dana neko će, valjda, utvrditi, šta je u životu i delu Josipa Broza Tita bilo zbilja, šta samo legenda. Sada ga u Guči niko ne pominje, iako se njegov lik šetao godinama kroz varošicu, odštampan na majicama saboraša. Uz tekst ispod portreta u sitoštampi: „Samo vas gledam, majku vam božju”.

Lučani Info / Politika / Foto: G. Otašević