Sinoć je u foajeu Doma kulture u Lučanima otvorena izložba “Dragačevci ovenčani Karađorđevom zvezdom”

Sinoć je u foajeu Doma kulture u Lučanima otvorena izložba “Dragačevci ovenčani Karađorđevom zvezdom”. Autor izložbe, Zoran Marinković istakao je kako se poginulim Dragačevcima nismo dostojno zahvalili jer ni jedan od njih nema čak ni svoju ulicu u Dragačevu.

 

 

U toku oslobodilačkih ratova srpskog naroda, Dragačevci su, uglavnom bili svrstani u Dragačevski bataljon Desetog puka iz Čačka. Sa ovom jedinicom učestvovali su u borbama od početka Prvog balkanskog rata, sve do konačnog oslobođenja 1918. godine.

Manje poznata činjenica je da je u sastavu ovog puka postojao bataljon vojnika muslimanske veroispovesti koji se naročito istakao u borbama za odbranu Beograda 1915. godine.

 

 

Mnogi Dragačevci su prošli trnovit put od 1912. do 1918. godine, neki i godinu dana kasnije. Umirali na bojištima širom Balkana: Kumanovo, Bakarno gumno, Ljum kula, Prilep, Prizren, Bregalnica, Mačkovom kamen, Pričinović, Lazarevac, Kajmakčalan… Umirali od gladi i hladnoće kroz Albaniju, boleština u Nišu, Prištini, Tirani, Draču, Vido, Bizerti, Krfu… Neki koji su bili u Albanskom odredu prešli su preko Albanije i po dva puta. Zarobljenici trunuli u logorima Nežider, Boldogasonj, Neđmeđer, Mauthauzen, Jandrihovice, Hajnrihsgrin, Ašah, Arad, Brau Nau, Ćustendil, ali i u Alepu (današnja Sirija). U logore internirani i mladići pre punoletstva i žene, sveštenici.

Jedan od istaknutih intelektualaca, rodom iz Virova, Vučko Joksimović (1868 – 1916), profesor matematike, kanonizovan je 2017. godine kao jedan od Surduličkih mučenika, stradalih na jugu Srbije od bugarskih okupatora.

Civilno stanovništvo bilo izloženo strahovitom teroru i odnarođavanju od kraja 1915. godine: zabranjena upotreba ćirilice, oduzimane šajkače i zabranjeno njihovo nošenje, pljačkana hrana, bakarne posude, dozvoljeno pečenje rakije samo od komine grožđa i aptovine, rekvirirano sve što je potrebno okupatorskoj vojsci…

Od početka okupacije masovna vešanja i streljanja civila, ali i ranjenika koji su se vraćali kući na lečenje: Roćevići, Goračići, Guča, Milatovići, Veles, Ljuta kruška, Kaona, Vlasteljice, Gornji i Donji Dubac…

Sa ratom stizale i boleštine koje su kosile iscrpljeno stanovništvo. Tifus i španska groznica koji su zatirali i čitave porodice.

 

 

Posle rata jedni se vraćali ovenčani slavom pobednika, za drugima se vijorili crni barjaci. Bilo porodica koje su dale i po četiri sina na oltar otadžbine Srbije. Sloboda bila svetinja. Među najhrabrijima bilo i 37 ovenčanih Karađorđevom zvezdom, najvišim odlikovanjem. Jedan – Budimir Davidović sa dve. Jedan odbio da je primi, jednome nije dodeljena jer je bio blizak Apisu i crnorukcima, a za jednoga se priča da je orden vratio posle zavođenja Šestojanuarske diktature.

 

 

Od 1912. do 1918. godine stradalo je 3.240 ratnika iz Dragačeva. Broj civilnih žrtava nije utvrđen.