Kol’ko juče stig’o sam iz Guče, šengen viza i dozvola radna…

Niko nema što Guča imade, reklo bi se pozajmljenom strofom u sedmici kad nema 60. Sabora trubača u trubačkoj prestonici sveta. Nema Sabora zbog virusa, ali biće njegovih poklonika ako višnji dozvoli i navek će se pamtiti slova umnih srpskih ljudi o najvećem narodnom skupu u našoj postojbini.

„Kažu da je prva truba sletela u Guču tražeći mesto odakle će se najdalje čuti. Za njom su se sjatile sve njene sestre i zajedno grunule iz grudi Srbije…

Na zov trube zahučalo je, zagudelo i zaječalo sve zvučje i sazvučje, svi treptaji i streptaji one zvučne strane s kojom su poveza- ne sve strane, sva vremena, svi jezici, nebo i zemlja. Za zvucima je pohrlio narod i oni muzi- čari bez nota pred sobom i sa notnim zapisima u sebi. A na koji zvuk drhtiš, te si majke sin.

Guča nije sabor nego vulkan zdravlja i lepote koji se porodio iz duše Srbije. A novi vulkani prorade uvek tamo gde su radili stari”, besedio je ovde svojevremeno srpski akademik Matija Bećković, poručujući – „Drmaj, javore”. Jedan od ljudi koji su obeležili muzičku scenu Evrope Goran Bregović, šef „Orkestra za svadbe i sahrane”, ovako nam je govorio pred 50. Sabor: „Srbija nema čuda, jedino čudo je Guča i po- nosan sam što sam pozvan da budem deo tog čuda.” A njegov prijatelj Dobrivoje Marinski, priča: „Jednom ga zovem, javlja mi se negde iz Evrope, kažem mu da mu agencija duguje pare za neke koncerte i to velike pare, on veli neka, volim da mi duguješ, to me čini srećnim i razgovor se završi.

Posle nekoliko dana zove me i kaže: daj 10.000 evra nekoj kaluđerici Sari, ona je iz našeg manastira, nemaju za grejanje preko zime. Javi mi se kasnije ta kaluđerica i ja uplatim te pare manastiru. Iako njega bije glas da je škrtica…

Drugog puta svirao je u Ljubljani i dogovorim se se menadžerom koncerta da napravimo konferenciju za novinare, ali smislimo da konfe- rencija bude u Beogradu, neka mu dođu na noge. Oni skupe 15 njihovih vodećih novinara i do- vedu u Beograd, a Goran meni pre toga kaže: ’Ne moj da ih vodiš po nekim kafanama, nego kod mene kući, na Senjak.’

Oni se zaprepastili, ja im velim ’ajde da završimo ovde pa da idemo ne- gde da vas vodim na ručak, a on kaže kakav ručak da trošimo pare, evo ručka, i otvori veliku pećnicu u kojoj je već pekao krompire, dve ko- koške i neko meso. Ovi su popadali u nesvest. To je on.” Pobednici Guče su zasad, Romi sa juga Sr- bije, imaju neuporedivo više pobeda na Saboru nego lokalni „belci”, a znameniti srpski režiser Emir Kusturica ovako je, pre neko- liko leta, slovio: „Odrastao sam na ivici predgrađa blizu Cigana i uvek mislio da su oni prava aristo kratija.

Njihovo okruženje je prvo sećanje iz moje mladosti, prvi pravi signal u mom ži- votu. Sloboda, prijateljstvo i lepota zračili su iz tog miljea u kome je istovremeno postoja- la i jaka socijalna destrukcija. Čak je u nji- hovim porodicama postojala vrsta disci- pline koja liči na strukturu aristokratske porodice, ali bez glorifikacije materijalnih vrednosti, naglasak je na spiritualnim vrednostima života.” Guča je ušla i u neponovljive strofe Bore Đorđevića, roker rodom iz Čačka koji je sa svojom „Ribljom čorbom” obeležio muzič- ku scenu Srbije. Jednom je stao negde kod Niša na auto-putu, kaže da putuje u Bugarsku na koncert, i na telefonski poziv iz- recitovao nam svoju rukopisnu pesmu, koje još nema sa muzičkom podlogom.

Pesma se zove „Sve mi priče na Moravu liče” i to ide ovako: „Kol’ko juče stig’o sam iz Guče/ šengen viza i dozvola radna,/ tu sam kren’o na rad privre- meno/ svaki dan mi k`o godina gladna… A Nemačka daleko od Čačka/ telefoni uteha su slaba/ duša prazna preteška je kazna/ ne mogu da živim ko Švaba… I što bi se u narodu reklo/ zalut’o sam, nisam iz te priče/ jednostavno ubi me poreklo/ sve mi reke na Moravu liče… Sve je čisto ko u apoteci/ a misli mi prema kući beže/ da naviknu lakše padne deci/ dok stariji to podnose teže. Ovde neću da ostajem duže/ ionako mnogo dugo traje/ u Srbiji ne cvetaju ruže/ al’ je moja pa kakva je da je/. Među strofama ide refren, ovako: „I što bi se u narodu reklo/ zalut’o sam, nisam iz te pri- če/ jednostavno ubi me poreklo/ sve mi reke na Moravu liče”.

U završnici lirskoj sledi još nekoliko slova: „U Srbiju, bre, vraćam se što pre.” Naposletku, evo jedne strofe iz arije na- rodnog pevača iz Dragačeva, Rada Jorovića: „Ko je noći proveo u Guči, mogao je svašta da nauči.”

Lučani Info / Politika / Foto: G. Otašević