Nemci nisu znali ko ih gađa granatama

Koračajući junački maglenom planinom, srpska četa se držala telefonske linije kao putokaza i tako došla do baterije nemačkih topova.

Izreka veli da pobeda ima stotinu otaca dok je poraz uvek siroče. Tako i austrougarski vojnici, pred konac Velike vojne, nisu znali gde im je glava, a junački Srbi hitali su da se sa razvijenim barjacima vrate u zavičaj, posle čemernih godina i potucanja od nemila do nedraga.

Glavni juriš Prve srpske armije počeo je prvih dana oktobra 1918. na niškoj železničkoj stanici Crveni krst kad je, u okupatorskom transportu, odjeknula eksplozija. Mislilo se da Nemci pale svoju municiju pred beg na sever, ali ne beše tako. Eksploziju je izazvao potpukovnik Miljko Tanasijević iz Guče sa svojim ratnicima i malo posle rata na miru objasnio šta se dogodilo.

On je sa svojom četom zaobišao prve linije nemačke odbrane, početkom oktobra, i stigli su pod Suvu planinu u selo Grkinja, nadomak Niša. Odatle su kroz maglu planinom Seličnicom prišli do srpske ratne prestonice na Nišavi. Naišli su na telefonske žice i sledeći ih stigli na Ibrovicu, vrh te gore. Idući dalje za telefonskim vodom, naišli su na nemačku bateriju.

„Izdao sam naređenje za oprezno opkoljavanje baterije. Kad smo se Nemcima približili sa uperenim puškama, zaprepastiše se. Zaplenili smo celu bateriju teških topova u ispravnom stanju”, stoji u Tanasijevićevim kazivanjima.

I, nastavlja se:

„Još istog dana, oko deset sati, upotrebili smo tu artiljeriju za bombardovanje vojnih postrojenja u Nišu. Očekivali smo dejstvo prve graanate, ali se ništa ne ču. Ispalili smo i drugu, ali i ona kao da je otišla u bezdno. Među mojim vojnicima bio je i jedan artiljerac i, blagodareći njegovoj okretnosti, ispaljena je treća granata, sada nešto ulevo i sa većim dometom. Nasta čudo. Na eksploziju te granate nadovezao se čitav niz detonacija, prolamalo se nebo nad železničkom stanicom u Nišu.

Kod naše, oslobodilačke vojske, ovi artiljerijski udari shvaćeni su kao znak da okupator, spremajući se za povlačenje, uništava sve za sobom, pa je napad pojačan. Nemci su, izgleda, ne verujući da su to glasaju njihovi topovi, iznenadnu kanonadu sa mesta odakle je nisu očekivali, protumačili kao proboj i približavanje srpske vojske. Zato su ubrzali napuštanje grada ne usuđujući se da mu, zbog stalnih eksplozija priđu. Čitav arsenal ostavili su na stanici Crveni krst.”

Proizašlo je, tako, kao Nemci topovima tuku svoje snage.

Za ovaj i druge podvige Miljko Tanasijević odlikovan je ordenom zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima oficirskog reda. Sa činom potpukovnika, najvišim koji se mogao dobiti u rezervi, vratio se u dragačevsko selo Goračiće na stari posao učitelja a zatim, 1920, prešao u Guču gde je službovao do 1941. i novog rata.

Prestavio se 1955. u Čačku, tu je i sahranjen.

Lučani Info / Politika / Foto: „Šumadijska divizija”