Porodica Gordić: Muzički geni kao osnova sportskog nadahnuća, otac prelazio i po dve granice zbog Đorđevih treninga

Đorđe Gordić je budućnost srpskog fudbala. Golobradi mladić sa 17 godina (ove godine slavi punoletstvo) koji trenutno nastupa za lučansku Mladost pleni na terenu fudbalskim šarmom, kreacijama i lepim potezima i nije ni čudo što malo-malo pa dođe do medijske bure i napisa da ga traži npr. italijanska Atalanta, ali i drugi velikani.

Dečko koji je odmalena bio deo i Zvezdinih kampova, igrao je u mlađim kategorijama u FAP-u iz matičnog grada, Priboja.

Stil igre kakav ima moguće da je nasledio kao „kusur” od muzičkih gena iz svoje porodice jer su mu i otac i deda muzičari – deda harmonikaš, a otac klavijaturista – te je možda objašnjivo kako tako prefinjeno osvaja prostor na travnatom terenu pleneći lakoćom u igri i lepršavošću, kao da pevuši dok igra!

„I Đorđe ima stila za muziku, mada nije hteo da ide dalje. Voli da pevuši“, napominje deda, Mišo Gordić.

On kaže da je njegov sin, Dule, od malih nogu vukao Đorđa na sport jer je video u njemu talenat i sklonost ka šutiranju lopte.

„Ja sam kao muzičar harmonikaš, inače rodom iz okoline Nove Varoši, išao svojim putem i puno proputovao, sin mi je klavijaturista, danas zaposlen u ’Putevima Srbije’ na naplatnoj rampi u Pakovraću. A unuk je stvarno veoma talentovan, daće bog da samo nastavi ovako i nadamo se svi, čeka ga lepa karijera”, kaže Mišo za Đorđa, nedavno pozvanog u mladu reprezentaciju Srbije gde je već odigrao dva meča i gde bi trebalo da zauzme jednu od ključnih uloga.

Nedostajuća pozicija centralnog veznog igrača i kreatora, tzv. desetke, problem je srpskog fudbala još od povlačenja sa scene današnjeg selektora A tima, Dragana Stojkovića Piksija.

Gordić pokazuje dosta sličnosti sa majstorima starog kova koji vole da „pakuju” i asistiraju pre nego da daju gol.

Đorđev otac, Dule, kaže da je njegov sin bio poslušno i dobro dete i da je uvažio njegovu preporuku da se maksimalno posveti sportu.

„Omiljeni igrač mu je Mesi. Samo Mesi i niko drugi. Jednostavno, što ono kažu, primio se na taj sport, voli fudbal i što je najvažnije, nogama je na zemlji”, kaže Dule za Glas zapadne Srbije.

Deda dodaje da zbog obaveza u Lučanima unuka i po nekoliko meseci ne vidi, ali, kaže, sve je to razumljivo.

„Nije nam dolazio dugo, pripreme i utakmice non-stop uzimaju danas. Kad se uželi dođe, prespava možda noć ili dve i ide dalje. Doskoro ga nisam video još od januara”, naglašava Mišo.

Sa kakvim se (slatkim) poteškoćama susretao otac kada je u pitanju održanje te upornosti za sportom i treninzima, svedoči i to da je vozio sina kilometrima do Priboja jer je njihova porodična kuća u Republici Srpskoj.

Foto: Privatna arhiva

„Naša kuća je u pograničnom delu u Republici Srpskoj, a Priboj jeste najbliža opština, tu je i rođen i kasnije išao u školu. A verujte, nekada sam dve granice prelazio i po dva puta dnevno, ujutru i uveče. Najpre, bosanska pa srpska i obrnuto u povratku. Tako nekada po dva puta na dan”, ističe zadovoljni otac, ilustrujući koliko se trud u sportu isplati.

Navodi da mu je i drugi sin fudbaler i da je njegovo bilo samo da na pravi način stane iza svojih sinova.

Upitan šta Đorđe voli u slobodno vreme, i čime bi se bavio da nije fudbaler, odgovara da mnogo voli tenis i košarku.

„Ima sklonosti i ka drugim sportovima. Znam da je baš dobro igrao tenis. Možda bi to bio, pitanje je sad”, zaključuje otac jednog od najtalentovanijih momaka iz Srbije kada je u pitanju najvažnija sporedna stvar na svetu.

Đorđe je počeo da trenira sa šest i po, danas mu je nepunih 18. Sva je prilika da će puniti novinske stupce još mnogo vremena i doneti puno toga dobrog reprezentaciji Srbije i celokupnom srpskom fudbalu.

Lučani Info / GZS